Наша радионица започела је уводном активношћу под називом “Шта контролишем а шта не могу да контролишем”. Циљ ове активности био је да учесници схвате како су њихове мисли и осећања под њиховом контролом, док понашања других људи нису нешто што могу контролисати. Током ове сесије, примећено је да су учесници емоције попут беса, нервозе и љутње сврстали у категорију “Не контролишем”. Ово указује на то да су те емоције доминантне и да учесници имају осећај да се тешко носе са њима.
На претходној радионици идентификовали смо да су најчешће емоције које учесници доживљавају управо бес, љутња и нервоза, што су уобичајене реакције на стрес. У наставку радионице, учесници су наводили ситуације које им представљају највеће изазове, као што су прекомерна количина градива за учење, свађе, трема пред тест, и чекање. Кроз скалирање интензитета реакција на стресне ситуације, фокусирали смо се на проблем “Има много да се учи”.
Сваки емоционални одговор је претходно одређен одређеним начином размишљања, па смо се стога усмерили на те мисли. Најчешће мисли које су се појављивале су биле: “Мрзи ме”, “Досадно ми је”, и “Желим нешто друго да радим”. Променом когнитивног одговора могуће је утицати на емоционални одговор. На пример, уместо “Мрзи ме” што доводи до нервозе, можемо сугерисати “Није ми нешто занимљиво, али не би требало да одуговлачим. Пробаћу колико могу”. Овакав начин размишљања доводи до блаже емоционалне реакције.
С обзиром на то да је свађа била друга по интензитету, одлучили смо да следеће две радионице посветимо темама комуникације и решавања конфликата.
Коментари
Постави коментар